Napisala: Marta Džaja
Babe mi na placu nude krvavicu
Stalno pitaju: “Zašto si vegunica, jesi sišla s uma”,
Od stresa obvezno popijem malo rakije il’ ruma.
Onda slijede nizovi napornih savjeta,
Predlažu mi sve – od krave do pileta.
Za vrijeme leta u Moskvu iz Sibira,
Stiže stjuardesa, ljuta il’ bez manira.
“Piletina ili meso”, upita me ljuto,
U čudu gledam Nikolu, jesi čuo ti to?
“Meso ili pile”, ponovi ona glasnije,
Ja i dalje gledam, al’ nije mi baš jasnije.
Rekoh: “Piletina je meso, ima li još što?”,
Dodala mi mali pekmez, i-
to je bilo to.
Često čujem: “Jako si mršava,
Počni jest’ kotlete”,
Kažem: “Kani me se ženo, pojest ću ti dijete!
Mislim, ti si debela, pa te ne šaljem na dijete,
A mršavi su prečesto debelima mete.”
Kako teku dani, upitnik sve duži,
Znatiželjan čovjek nikako ne kuži.
“Je’l to neka faza, da nije bolest neka?”
“Kužim za krvavice, al’ kulenova seka?”
“A pileća juhica, sosa i kuhanog mesa?”
Odmah mi obrazi pocrvene od bijesa.
“Ni pršuta nećeš, sinko jel ti zlo?”
A ja mirno šutim i gledam u tlo.
“Ne bih bako, pusti, jela sam već doma.”,
baka već servirala pečenoga soma.
Mičem ribu iz tanjura, nisam se više ustezala:
“Ja sam veganka” – tiho sam se nadovezala.
“Ih, budi šta oš, al’ nisi se ugovorom obvezala?
Ajde sinko, za finom si ribicom uvik posezala.”
Pojedem tu mrtvu ribu, i epizoda prošla,
Nikad više rodbini na ručak nisam pošla.
Jebali vas više plodovi mora,
Na mom jelovniku nije fauna nego flora,
ribe nek ostanu uz rijeke,
ispecite mi krumpira ispod peke.
Napravi salatu, skuhaj mi špinata,
Naribaj mi cikle, serviraj batata.
Daj tikvice I brokulice,
Daj varivo od prokulice,
Zakuvaj riže, juhe neke daj,
Il mi nemoj ni kuvat i kraj.
Nižu se vege dani, nastojim se držati po strani.
Nekad i slažem da jedem ribu i jaja,
Ali glupim pitanjima ni tad nema kraja…
“A šta onda jedeš”, pilje zabrinutih lica,
“Jedem žitarice, hrpu sjemenki, klica!”.
Al’ ode čeg se najedeš, uporni su dalje,
Tad mi dođe da si njih strpam u ralje.
Pa najedem se od povrća, salate, soje,
Kužiš, nekima je dovoljno jesti,
a neki se baš goje.
Tebi leša pun je drob,
Moje tijelo nije grob.
Ja sam rajčica, cikorija, karfiol,
Životinjama više ne zadajem bol.
Ja sam kopriva, bosiljak i luk,
Tajno priželjkujem da takav bude cijeli puk.
Pitaju me, recimo: ”Di ćeš kalcij naći?”,
“Ma brokulu ću, kelj, već ću se ja snaći!”
“A šta s proteinom, na to nisi misla?”
Tu skoro odustanem, kontam nema smisla.
Onda opet probam: “Imam sejtan, tofu, mahunarke razne”,
Kolutaju tad očima, ko da riječi su mi prazne.
“A šta ćeš sa B12, e to ti garant fali!”
Tu mi dođe da lupim i čvoku budali,
Ali treba mirno, ne smiješ živce gubit,
Probaj samo reć – ne želim životinju
nikad više ubit.
Ja ne želim da se svinje moraju klat,
I svaki dan mi neko zato mora srat.
Ne bih da se pilićima vratovi sijeku,
I ne želim da se ribe bacaju pod peku,
Od svinjokolja mi je baš mučno,
kog briga je li ciglom ili “stručno”,
Ništa to ne valja, ako netko pati,
Čak i ako mu se vrijeme patnje “skrati”.
Ja bi da ona rokće i valja se u blatu,
A ja kroz prozor gledam i žvačem salatu.
Kokoši i ja zajedno kljucamo zrnje,
A više ne kupujem ni kožne prnje!
Ja bi da svi živimo u sreći,
Janje nije na ražnju, leži sretno kraj peći.
Mazim tele po debeloj glavi,
I preko ramena se smješkam mami kravi.
Perad mazim, sa zečevima skačem,
Umjesto da im stomake u sos umačem.
Životinje volim, jesti ih ne želim,
Ja ih mazim, ja im se veselim.
