Vetar je sve nosio, park je bio poplavljen i u blatu, žene su trčale da se negde sklone s tek rođenim bebama.
Sva vrata su im bila zatvorena!!!
Autorica: Nataša Despotović
Ovu porodicu s nepokretnim detetom i još tri porodice sa decom, koja su bila jako bolesna s temperaturom, potpuno mokra i promrzla tokom oluje u parku, smo pronašli u jednom kutku, dečak je ležao u nekakvim kolicima u kojima se prenosi pesak, malter (nisu bila ovakva).
Verovatno su tokom putovanja bili prinuđeni da se oslobode ovih kolica i put nastave noseći dete u naručju, upravo kao tokom prošle noći!
Nataša Despotović
To se sve dešavalo u 12 sati noću.
Zvali smo i probudili zamenika komesara za izbeglice i migracije, Ivana Gerginova i insistirali da hitno organizuju prijem i prevoz ljudi (bilo ih je oko 20).
Rakao nam je da se sami organizujemo i da u centar mogu da idu samo žene s decom. Nije dolazilo u obzir da razdvajamo porodice.
Nakon toga smo pozvali upravnika centra u Krnjači, koji nam je rekao “ja sam kući i ne znam uopšte o čemu pričate, nema tko sad da primi ljude” i ljutito odbrusio “sada ću da zovem komesara” i nije nas više pozvao.
Sat vremena smo preklinjali takstiste oko parka da nas prevezu , nitko nije hteo, svi su odbili, neki su čak i fizički nasrtali na nas, hteli da nas biju!!!
Za to vreme su ljudi sedeli sa decom u barama, mokri, promrzli.
Nisu imali drugu garderobu da presvuku decu pa su deca ležala u potpuno mokrim letnjim majicama, bosa!
Grupa taksista je sve vreme dobacivala uvrede, pretnje i pogrdne reči.
Neki su nas čak i fotografisali, snimali i smejali se dok su posmatrali decu koja su bila u nekakvoj polu svesti, obamrla od temperature!!!
Sigurnost dolazi iz solidarnosti, a ne iz rata protiv migranata
Jedva smo nekako uspeli da pronađemo trojicu taksista koji su pristali da nas voze i još jednu prijateljicu koja je došla svojim kolima.
Kad smo stigli ispred Centra za izbeglice u Krnjači (bilo je već oko 2 sata u noći), obezbeđenje centra nije htelo da nas pusti da uđemo pa smo čekali pola sata ispred Centra da probude upravnika koji je ipak spavao u centru, a ne u svojoj kući kako nam je rekao preko telefona.
Posle žešće svađe i našeg upozorenja da ćemo na sve moguće načine ući u centar pa makar i razvalili kapiju, uspeli smo da uđemo, taksisti su nam pomogli da prenesemo decu u Centar.
Smešteni su u 4 sobe i rečeno nam je da oni koji imaju papire za Tutin sutra moraju da napuste centar, a ostali mogu da ostanu.
Pitam se kako će ljudi s nepokretnim detetom i ostalom bolesnom decom, bez ikakvih novčanih sredstava da uopšte stignu do Tutina, koji je satima vožnje od Beograda i udaljava ih od njihovog puta.
Dokumenti svima ili bez dokumenata uopće i sve štima
Zašto se ljudima ne omogući da ostanu u Centru barem nekoliko dana dok se ne odmore i zašto se ljudi uopšte upućuju u tako udaljene centre poput Tutina i Sjenice, dok su centri u blizini Beograda potpuno prazni (poput Krnjače, Bogovađe, Banje Koviljače).
U nekoliko navrata nam je rečeno da je upravo Centar u Krnjači predviđen za ovakve situacije i za smeštaj porodica sa decom!
A od nas su tražili da razdvojimo porodice!!!
Nadam se da će danas nastaviti put, svi.
Dragi Michał Jonatan Grosz je sve vreme bio s nama i beskrajno mu hvala, kao i jednom mladom Sirijcu kome nismo ni ime stigli da saznamo, a koji nam je bio i više od pomoći i prijatelja!
Znači, nitko od NGO (nevladinih organizacija) nije se sinoć tokom oluje i nevremena pojavio u parku, ljudi su tako mokri i promrzli s decom sedeli u blatu, u mokrim šatorima i vrećama za spavanje.
Ujedinjeno ništa
Čitavi deo koji je natkriven kod autobuske stanice je bio preplavljen ljudima koji su ležali na betonu, deca su spavala šćućurena u velikim saksijama za cveće!!!
Vetar je sve nosio, park je bio poplavljen i u blatu, žene su trčale da se negde sklone s tek rođenim bebama.
Sva vrata su im bila zatvorena!!!
Deo ljudi koji se sakrio ispod jedne garaže su radnici terali odatle!!!
Samo nekima sa decom su dozvolili da se prebace u drugi deo garaže, kako bi “oslobodili prostor za parking” u jedan sat noću, kada je garaža pusta.
Drugi deo je bio poplavljen, u velikim barama, budili su decu koja su spavala!!!
Svima od reda je izgovor bio: “Ne bih ja to radio, ali šef mi je naredio”.
Da izvinete, jeb’o vas šef i što svi slepo izvršavate naređenja u momentu kada ljudi stradaju i kada su im ugroženi životi!
Ljubim i grlim sve moje prijatelje, Milku Damjanović, Michał Jonatan Grosz, S i Sirijca kome ne znamo ime, Roberta Međugoraca i Marijanu Međugorac bez čije pomoći bi LJUDI sa decom ostali u parku!
Mi smo svi deo samoorganizovane grupe, koju ne finansira niti država, niti političke partije, kapitalisti i ostale sluge sistema!
Sami organizujemo direktne akcije i pozivamo sve ljude da učine isto, da se usprotive sistemskoj represiji, kriminalizaciji i ilegalizaciji ljudi koje je upravo ovakav sistem žrtvovao radi “bezbednosti granica” i očuvanja kolonijalne tradicije u kojoj je sve vrednije od ljudskog života!
Fotografiju porodice sam preuzela od Helge Rubinstein koja ih je upoznala na njihovom putu od Afganistana do Makedonije!
Dobrodošli u fašizam, ako ga niste prepoznali do sada.
#NoBorder
#OpenTheBorders
#FreedomOfMovementAndRightToTravel
#NoOneIsIllegal
Nataša Despotović
