Jednakost (egalitarnost) o kojoj govori Joan Dunayer nije moguća

Napisao: Goran Sadžakov

Argument 1. – pravo na jednaku zaštitu

Joan Dunayer:
Steve Sapontzis usvaja egalitarnu filozofiju. Što znači: životinje treba da budu izjednačene s ljudima u smislu pružanja jednake zaštite. … Sva svesna bića imaju jednaku vrednost, pripada im ista razina moralne i pravne zaštite. Svesnost je nužna i dovoljna za sticanje prava. A svesnost znači sposobnost doživljaja – misli i osećanja. Egalitarna filozofija podrazumeva da životinje imaju jednaka prava – ne jedanaka u smislu da budu potpuno ista kao i ljudska, već u smislu prava na jednaku zaštitu.

Joan Dunayer:
Namerno ubijanje bilo kojeg svesnog bića moralno je pogrešno. Osim u vanrednim okolnostima, ljudi nemaju moralnih prava uskraćivati drugima životinjama život , slobodu ili dobrobit. Za nespecieistu je moralno prihvatljivo namerno ubiti ne-čoveka samo pod istim vanrednim okolnostima pod kojima je moralno prihvatljivo ubiti i čoveka.

Vanredne okolnosti:

Joan Dunayer:
Moralno imamo pravo ubiti čoveka ili životinju ako direktno i trenutno preti našem životu ili životu nekog drugoga. U slučaju da lav napadne moje dete ili psa ja bih intervenisala i ubila lava. Smatram da imam pravo ubiti bilo koga ko nasrće na naše telo ili telo nekog drugoga. Opravdana je vlastita odbrana ili odbrana drugoga poput psa ili mačke, ubijanjem parazita (ako nisu vanjski pa mogu biti bezbolno uklonjeni) .

Goran Sadžakov:
Da li lav ima pravo na zaštitu osnovnih interesa – da sebi obezbedi hranu?

Joan Dunayer:
Ima. Čovek ne bi trebao učestvovati direktno ili indirektno, u bilo kojoj delatnosti koja krši moralna prava životinja, važno je doneti zakone da se spreči ljudsko uplitanje. Teritorija ne-ljudi bi trebala biti izvan dosega daljeg ljudskog mešanja.

Goran Sadžakov:
Ako sam dobro razumeo lav ne bi smeo biti ubijen dok lovi svoj plen.

Joan Dunayer:
Ne.

Goran Sadžakov:
Kada se čovek nalazi u divljini. … Da li lav ima pravo napasti ga?

Joan Dunayer:
Ima ga pravo napasti.

Goran Sadžakov:
Čovek ima pravo odbraniti se i ubiti lava.

Joan Dunayer:
Tako je.

Goran Sadžakov:
Ako čovek nema pušku, a njegov prijatelj je ima… Da li je ispravno da taj drugi upotrebi pušku i ubije lava?

Joan Dunayer:
Ispravno je.

Goran Sadžakov:
Zašto?

Joan Dunayer:
Zato što čovek ima pravo ubiti nekoga, ko direktno preti njegovom životu ili životu nekog drugog.

Goran Sadžakov:
Ali rečeno je da lav ima pravo loviti u divljini.

Ovde imamo sukob dva prava.

1. Pravo lava da lovi u divljini
Joan Dunayer: Čovek se ne bi smeo uplitati u normalne lovne i druge prirodne delatnosti među slobodno živućim ne-ljudima“.

2. Pravo čoveka da odbrani život bližnjeg
Joan Dunayer: Čovek ima pravo ubiti nekoga, ko direktno preti životu nekog drugog.
Goran Sadžakov: Koje od ova dva prava ima prednost (supremaciju)?
Goran Sadžakov: Naravno, pravo lava da napada u divljini.

Zašto?

Zato što bi u obrnutom slučaju, pravo lava zavisilo od volje čoveka. Čovek bi određivao šta bi lav smeo jesti. Ishrana lava bi zavisila od preferencija čoveka. Neko će ubiti lava jer je ovaj hteo pojesti njegovo dete, drugi jer je lav hteo pojesti njegovog ljubimca, treći jer je napao jedinku ugrožene vrste itd. Ako je u pitanju egalitarnost, pravo lava na ishranu ne bi smelo zavisiti od preferencija bilo kog čoveka. Sama Joan Dunayer je naglasila:

“Nemamo prava pretvarati vlastite sklonosti u nečije privilegije na tuđ račun. Ljudi nemaju prava odabirati umesto njih, ne-ljudi imaju pravo na neuplitanje ljudi.“

Goran Sadžakov: Ako pravo lava ne zavisi od naših preferencija onda bi lav morao imati pravo da ubije naše dete ili našeg ljubimca, kao i parazit svog domaćina, a da mi ne smemo mrdnuti prstom?
Po ovoj logici u situaciji da je Joan Dunayer gladna i da se nalazi na severnom polu i sprema se ubiti iz puške belog medveda, neki abolicionista bi imao puno pravo da je ubije jer vrednuje život polarnog medveda više od njenog… Po njegovom mišljenju to je ispravno jer belih medveda ima manje nego ljudi, a ljudi jesu krivi za njihov ubrzani nestanak.

Vozačeva dilema: na put istrčava pas, ili gušter, ili žaba. Sa druge strane puta je dete. Čiji život treba sačuvati? Možemo li opravdati rizičnu vožnju vozača školskog autobusa u kome se nalaze deca kada izbegava da zgazi žabu.

Dilema izletnika: u šumi je gladan medved,… ulazi u vaš kamp u kome kampujete sa porodicom. Na istoj udaljenosti od njega na jednoj strani se nalazi kutija sa malim zecom, a na drugoj prostirka sa ljudskom bebom. Koga bi spasili?

Joan Dunayer:
Nismo moralno obavezni spašavati čoveka. Bilo bi savršeno moralno baciti novčić.

Goran Sadžakov:
Ko bi na ovakvu vrstu egalitarnosti mogao pristati?

Argument 2. – da li smo nevini ili krivi i kada?

Joan Dunayer:
Kada ne uzrokujemo više ozleda nego što moramo da bismo preživeli i mi smo nevini. Nevini smo kada se uzdržavamo uzgajajući useve za ljudsku ishranu. Nehotice životinje će biti ozleđene ili ubijene.

Goran Sadžakov:
Poljorivreda ili baštovanstvo ozleđuje i ubija mnoge sitne životinje. Ova svesna i namerna aktivnost, nema za cilj ubistvo životinja, ali ima za cilj da se sprovedu aktivnosti koje će sasvim sigurno telesno povrediti i lišiti života mnoge životinje. To se naziva: ubistvo iz nehata. Prema pozitivnim pravnim propisima lice je za takvo delo krivično odgovorno. (Ako čovek namerno izazove požar da bi uništio nečiju imovinu, a pri tome su stradali mnogi ljudi – on jeste odgovoran za smrt nevinih ljudi bez obzira što njegova namera nije bila njihovo ubistvo).

Kako Joan Dunayer insistira na činjenici da: Namerno ozlediti moljca ili raka nije ništa manje pogrešno nego namerno ozlediti nevinog čoveka, egalitarnost bi podrazumevala da ubistvo iz nehata neljudskih bića vredi jednako kao i ubistvo iz nehata ljudskih bića.

Ljudi ubijaju iz nehata veliki broj neljudskih bića kada proizvode električnu energiju ili hranu, kada koriste transport i sl, – kada žive životom modernog zapadnog čoveka.

Ove aktivnosti bi bile strogo zabranjene kada bi za posledicu imale rizik po zdravlje i bezbednost ljudi. Egalitarnost sa životinjama bi od nas zahtevala da se jednako usprotivimo svim ovim i mnogim drugim aktivnostima koje predstavljaju rizik po ne-ljudske životinje. Joan Dunayer kaže: Krivi smo ako svesno učestvujemo u bespotrebnim, nepravednim delatnostima koje uzrokuju patnju i smrt.

Ubijanje sitnih životinja ne može prestati čak iako se odlučimo preseliti u pećinu. Ubiranje plodova sa drveta prestavlja iskušenje da povredimo u travi skakavca ili mrava.

Egalitarnost od ljudi traži nemoguće. Ko je spreman otputovati sopstvenim vozilom na koncert ako bi za posledicu to putovanje izazvalo bol jednak boli koju proizvodi 20 ili 30 smrti odraslih ljudi ili dece?

Razmišljam, za Joan Dunayer je život čoveka (i ne-ljudske životinje) ili isuviše jeftin ili nešto nije uredu sa argumentima egalitarnosti.

Argument 3 – sličnosti i prava

Joan Dunayer argumentuje da je važno da se donesu zakoni koji će jednako štiti interese ljudi i ne-ljudi. Svitac ima jednako pravo na moralni obzir kao zec ili bonobo. Pauk ima jednako pravo na život kao i čaplja ili čovek. U smislu njihovih prava na pravdu sva su svesna bića jednaka, stoga je spašavanje psa isto tako moralno kao i spašavanje čoveka. Nismo moralno obavezni spasiti čoveka ništa više no što smo moralno obavezni spasiti psa. Bilo bi savršeno moralno baciti novčić. Ne samo da sve životinje imaju moralno pravo na život i slobodu od zlostavljanja – one imaju jednako pravo. Ona kaže da je specieistički ako pridajemo veći obzir važnim ljudskim interesima nego interesima ne ljudi. Specieisti životinje smatraju inferiornim i manje zaslužnim obzira. JEDNAK MORALNI OBZIR ZNAČI: da svi članovi neke zajednice imaju jednaku vrednost te da se istim interesima pridaje jednaka težina. Jednakost zahteva da individue, bez obzira na svoja obeležja, imaju usporediv tretman.

Prema Peteru Singeru: nije specieistički verovati da postoje moralno relevantne razlike između ljudskih bića i drugih životinja, koje nas ovlašćuju pridavati veću težinu interesima ljudi. Gary L. Francione pridaje životinjskim potraživanjima manju težinu od istovetnih, čak i manjih ljudskih potraživanja. Poput Petera Singera i Toma Regana, on upućuje na to da se nedostatak nekog obeležja, može uzeti protiv životinja. Francione: pridavanje moralne vrednosti životinjama ne zahteva da čovek koji nepravedno našteti životinji dobije istu kaznu kao i onaj koji našteti čoveku na isti način i u istim okolnostima.

Goran Sadžakov: Mnoge osobine čoveka postoje u primitivnijim formama razvoja i kod životinja – inteligencija, svest, samosvest, empatija, apstraktno mišljenje… Razlike su SAMO razlike u kvantitetu, a ne u kvalitetu! Ipak, čovek poseduje izvesne moralno relevantne razlike u odnosu na ne-ljudske životinje koje se ne bi smele prevideti.

Čovekova različitiost se bazira na visokoj razvijenosti složenih racionalnih i emotivnih osobina ili stanja, a onda i na njihovoj specifičnoj spregnutosti-umreženosti. Životinje mogu imati poneku od ovih osobina čak i jače razvijenu nego čovek (insekti –vid, pas – njuh), ali ukupno gledano specifčna mentalna struktura ovih racionalno-emotivnih stanja razvila je vrstu koja je znatno iskoračila u odnosu na svet prirode.

1. Inteligencija (nauka)
Čovek je jedina vrsta na zemlji sposobna da poseti i boravi na mestima koja nisu njegova prirodna sredina. (svemir, dno okeana…)

2. Moralnost
Čovek se usprotivio spram amoralnosti prirode. On je jedina vrsta koja je razvila čitav sistem zdravstvenih i socijalnih institucija (i usluga) sa ciljem da se pomogne onima koje je priroda otpisala. U prirodi te jedinke završavaju u čeljustima predatora.

3. Umetnost
Svojom umetnošću i velikim delima čovek je pobedio vreme (Mocart ga je sigurno pobedio, sumnjam da bi bilo koji moljac u tome uspeo).

Ne bih nabrajao dalje. Naravno da bi od strane abolicionista bio optužen za antropocentrizam ili (novo)specieizam, ali je činjenica da se sa gore navedenim sposobnostima čoveka ni jedna vrsta ne može uporediti.

Ove i druge relevantne razlike u odnosu na svet ne-ljudskih životinja nas vode nečemu što se zove moralna hijerarhija među živim i neživim bićima zasnovana na moralno relevantnim razlikama.

Nalazimo se između dva ekstrema: rasizma i seksizma sa jedne strane i specieizma kako ga tumači Joan Dunayer, sa druge. Rasisti su nalazili moralno relevantne razlike tamo gde one nisu postojale (kod jednakih), a Joan Dunayer ih ne nalazi kod nejednakih, iako su sasvim očigledne (vinska mušica i čovek).

Postoji srednji put između ove dve opcije. To je put razumevanja moralno relevantnih razlika. Veliki je put pred nama, u tome će nam pomoći filozofija, nauka – bioetika, ekologija, nauka o ponašanju životinja itd.

Za mene, moralno relevantne razlike postoje i smatram da ima smisla razgovarati o kreiranju jedne nove etičke platformu zasnovane na moralno relevantnim razlikama.

Platforma o kojoj je reč bi podrazumevala moralnu hijerarhiju, koja bi podelila živa i neživa bića u četiri kategorije. Sve kategorije bi bile nosioci određenih prava.

Razlikujem bića sa moralnim statusom prvog, drugog, trećeg i četvrtog reda.

U moralna bića prvog reda bi se ubrajala bića koja su OSOBE – samosvesna bića. To su ljudi i sve više životinje – sisari i ptice, ribe, vodozemci i gmizavci, za koje bi važila zabrana eksploatacije u bilo koje svrhe (hrana, odeća, obuća, kozmetika, zabava…)

U moralna bića drugog reda bi spadala svesna bića koja nemaju razvijen centralni nervni sistem, ali i ekosistemi.

U moralna bića trećeg reda bi spadale biljke (pojedinačno)

U moralna bića četvrtog reda bi spadala neživa bića (stene, zemljište, vazduh, voda, planete na kojima nema života, zvezde.

Ovo je samo jedno naglas razmišljanje na kome bi imalo smisla poraditi.

Napomena:
U video snimkama i/ili tekstovima autori zastupaju vlastita gledišta koja ne moraju uvijek biti podudarna s gledištem uredništva i udrugom Oslobođenje životinja